Gledam svoju kuću na google maps, čudim se kako je sitna i beznačajna, svojim dimenzijama nalikuje nekom malom sivom mraviću.
I čudim se sama sebi i svojoj bezvoljnosti i tuposti. Kao da više ne znam uživati. Kao da sam zaboravila voljeti sebe.
I ljutim se na sebe jer sam nolifer koji samo prigovara svima oko sebe.
Živčana sam jer sam nabrijana na pisanje knjige, ali mi smetaju stara i brat koji bauljaju po kući i neprestano me dekoncentriraju, osim toga koji mudrac može stavit kompjuter na prolazu blagovaonice i dnevne sobe, tako da ti svi preko ramena mogu zavirivat što pišeš. I normalno, svi ti štopaju vrijeme provedeno za kompom, pogotovo ako si na fejsu. Moj stari je specijalac za to.
Kako da onda nešto napišem??? I to baš sada kad me puca inspiracija stara telefonira, kuha, šeta po kući, a brat nešto melje i pokušava napravit katamaran od starih škatulica za margarin -.-
I onda se pitaju zašto sam ja loše volje. Nikad ne mogu bit malo na miru, uvijek netko dosađuje…
